Vučić može samo da se nada da prođe kao Đurić

Čim se oglasila sirena, narod severne Kosovske Mitrovice istrčao je na ulice. Navika je čudo. Kad su se okupili i začuđeno uvideli da se ništa ne dešava na čuvenom mostu, preko koga je, u nekim manje izdajničkim vremenima, opasnost uvek i stizala, počeli su da se raspituju šta se dešava i zbog čega je podignuta uzbuna. "Uhapšen Marko Đurić", odgovarali su im upućeniji. "E pa, onda ništa", uzvraćali su Mitrovčani, okretali se nazad i vraćali svojoj svakodnevici.

Bonus video

Kako je Zapad urušio sistem vrednosti u Srbiji?
Piše: Miodrag Zarković Mnogo samih Mitrovčana, pa i preko društvenih mreža, svedoči o upravo ovakvoj reakciji tamošnjeg sveta na vest da je Đurić uhapšen. Samo, da ne bude zabune: nisu ljudi tako reagovali zato što su smesta prozreli da se radi o najverovatnije unapred dogovorenoj farsi, u kojoj nisu želeli da učestvuju. Ne, nego su zaista u prvom trenutku poverovali da je Marko Đurić istinski uhapšen. A ipak su se okrenuli i vratili kućama. To znači da Marko Đurić treba da bude srećan što su ga "hapsili" baš šiptarski specijalci, koji su ga, naravno, ubrzo i pustili na slobodu. Da je, umesto Šiptarima, šaka dopao tom narodu iz severne Kosovske Mitrovice, ne bi ga posle oplakivao Aleksandar Vučić, nego sveštenik. Svestan je Đurić toga. Zato je na severu KiM uvek boravio u pratnji brojnog obezbeđenja. Kako je ovo njegovo "hapšenje" pokazalo, svrha tog obezbeđenja nikada i nije bila da Đurića brani od Šiptara. Nego od tamošnjih Srba. Nemaju Šiptari nikakvih razloga da budu nezadovoljni Markom Đurićem. Srbima se, međutim, on silno zamerio, jer je bespogovorno sprovodio Briselski sporazum, koji je, od kako je potpisan aprila 2013. godine, u temelju razorio svaki oblik srpske državnosti na severu okupirane pokrajine. A ko je ugovorio i odobrio dotični sporazum? To je uradila jedna gospođa sumnjivog morala po imenu "sudbina", ako je verovati Dragomiru Anđelkoviću, beogradskom istoričaru i političkom analitičaru, koji u članku " Kraj briselskog procesa ili slobode severa Kosova?", objavljenom na njegovom sajtu "Vidovdan", ocenjuje da je sada "nužno poništiti Briselski sporazum i ubrzano vraćati stanje na pre 2013." Anđelković opisuje porazno bezbednosno stanje na severu Kosova i Metohije i podseća na to da je sve bilo drugačije pre Briselskog sporazuma. Jer zaista, sve do 2013. godine, šiptarske oružane snage i njihovi "zvaničnici" nisu imali ama baš nikakav pristup severu pokrajine. Jedan jedini put je neko u ime "zvanične" Prištine, Bajram Redžepi, kročio u severnu Kosovsku Mitrovicu pre nekih petnaestak godina, i to na pregovore po pozivu KFOR-a. Kada su Mitrovčani saznali da je Redžepi u njihovom gradu, istog časa su se digli na oružje i izašli na ulice u potrazi za njim. Izbili su celodnevni neredi, prevrtani su i paljeni džipovi KFOR-a (koji je čak i helikopter podizao u vazduh ne bi li umirio Mitrovčane), a Redžepi je jedva spasao živu glavu krišom bežeći, zajedno sa jednako uspaničenim obezbeđenjem, nazad u južni, šiptarski deo grada. Javnost u ostatku Srbije slabo je obaveštena o ovom i sličnim događajima. Ne pominje ga ni Anđelković, mada bi taj primer najbolje oslikao zaključak njegovog članka. Možda i ne zna za to dešavanje. Ali dobro, barem zna da su četiri severne opštine KiM pre 2013. godine bile ozbiljno branjene, kako zvaničnim, tako i poluzvaničnim i sasvim nezvaničnim snagama. I da Šiptari nikako nisu mogli da savladaju tu branu. A da je danas sve suprotno: "Da bi srpska odbrana bila eliminisana Albanci su morali da otpočnu novi rat, a na to nisu bili spremni, sada im je bila dovoljna manja policijska akcija da gotovo okupiraju celo severno Kosovo", ispravno poredi Anđelković stanja pre i posle 2013. godine. Kada je, međutim, reč o tome ko je doprineo takvom, kobnom obrtu u okupiranoj pokrajini – e, tu Anđelković ostaje nekako nedorečen. Što čudi, s obzirom na to da on prvi ne voli jalovo naklapanje radi samog naklapanja: "Kukanje nad `sudbinom`, koje je sada kod nas u toku, ništa ne znači ako se nešto ne preduzme da se ona promeni!" Tom rečenicom je zaključio članak. Baš tako, sa uskličnikom na kraju. Da je pod "sudbinom" mislio na Aleksandra Vučića, ta bi rečenica još i imala nekog smisla. Ali, pošto Vučić još nije izabran na položaj sudbine (inače bi bile upriličene barem četiri svečane inauguracije), ne može se naslutiti kome je "nejalovi" Anđelković uputio svoj predlog da se poništi Briselski sporazum. Ali se zato zna ko je pre pet godina Vučića savetovao da Briselski sporazum prihvati: Dragomir Anđelković, zajedno sa Brankom Radunom, još jednim političkim analitičarem često prisutnim u srpskoj javnosti, i to uvek na zadatku posrednog ili neposrednog pravdanja Aleksandra Vučića. Baš u to doba, Vučić je – tada u svojstvu prvog potpredsednika Vlade Srbije – sa njima dvojicom održavao redovno savetovanje jednom nedeljno. Tako se govorkalo po beogradskoj političkoj čaršiji. Izvor su bili bliski prijatelji Anđelkovića i Raduna. Pa ako su oni lagali čaršiju, onda i čaršija laže nas. U svakom slučaju, opšte je poznato da je Anđelković bio vatreni zagovornik Briselskog sporazuma. Toliko da je protivnike sporazuma optuživao da šuruju sa ni manje ni više nego Hašimom Tačijem! Doslovce to je, u najsramotnijim izjavama koje je ikada dao, govorio za "Informer", "Kurir" i druga Vučiću naklonjena glasila u više navrata, u novembru 2013. U tom kontekstu pominjao je poimence i tadašnje predvodnike kosmetskih Srba, na primer Marka Jakšića, koga je režim optuživao – bez ijednog jedinog dokaza – da u dosluhu sa Zmijom Tačijem sabotira Briselski sporazum. Danas Anđelković priča sasvim suprotno i protivi se Briselskom sporazumu. Ali ne pominje imena. Već samo "sudbine". Evo zato jednog imena koje će Anđelkoviću možda otvoriti oči: Igor Plotnicki. Plotnicki je bio predsednik Luganske Narodne Republike, koja je zajedno sa Donjeckom ustala na oružje ne bi li se odbranila od fašističkih snaga kijevske hunte. Kada je njegovo delovanje počelo da ugrožava samu Republiku, Plotnicki je, novembra prošle godine, u jednom od najtiših prevrata svih vremena elegantno uklonjen sa vlasti. Sve je prošlo glatko između ostalog i zbog toga što je sam Plotnicki, suočen sa svojim ogrešenjima, razumno shvatio da je i po njega i po mladu državu bolje da se ne opire. Lugansk od tada ima daleko manje nesporazuma sa Donjeckom, a njihova zajednička odbrana od ukrajinskih fašista deluje čvršće i odlučnije. Ne znam da li Anđelković, sa ili bez Raduna, još uvek zalazi na Vučićev monti-pajtonovski dvor. Ako zalazi, onda bi, iskupljenja radi, mogao da posavetuje vrlog nam predsednika da se najzad suoči sa svojim ogrešenjima o Ustav, zakone i interese Srbije, te da se ugleda na Plotnickog i manje-više dobrovoljno povuče, takođe bez mnogo buke. Muku oko KiM mogao bi, u tom scenariju, da prepusti onima koji su se tim pitanjem i bavili pre njega, i to daleko uspešnije od njega – rukovodiocima koji su do 2013. godine upravljali severom pokrajine, u svojstvu lokalne samouprave izabrane u skladu sa zakonima i Ustavom Srbije: Radenku Nedeljkoviću, Slaviši Ristiću, Dragiši Miloviću, pomenutom Jakšiću i drugima. Oni će, daleko brže i delotvornije nego Vučić, umeti da ponište Briselski sporazum i stanje na severu KiM vrate na ono od pre Vučićeve veleizdaje. Ako se Vučić ogluši o savet, Anđelković bi, vođen svojom mudrošću da puka kuknjava nad sudbinom ništa ne pomaže, morao da preduzme i odlučnije korake ne bi li Vučića primorao na takvu odluku. Ako ništa drugo, Anđelković bar ima pristup Vučiću, za razliku od ogromne većine Srba od koje se Vučić, baš kao i Đurić, krije iza nepreglednog obezbeđenja. U suprotnom, i Vučić i Anđelković mogu da se nadaju jedino tome da pomenuta gospođa sudbina bude i njima naklonjena koliko i Marku Đuriću. Pa da ih, kad im jednog dana bude oduzeta sloboda, vezane sprovode Tačijevi specijalci. Jer ako to budu radili Srbi, neće se sve završiti na slikanju u "marici".
Nabavite knjigu ruskih geopolitičara Dugina i Savina o tome kako Amerika ratuje protiv čitavog sveta metodama mrežnog rata Posted by ?????? ?????? ?????? on ????? 2. ???? 2018.
Izvor: Pravdi
loading...